Летопис

„…И на овоме камену сазидаћу цркву своју и врата паклена неће је надвладати“ Мт. 16,18.

Огледало сваког културног живота и развоја јесу хронологије, историје, биографије и летописи.

Да није негде и некад записано нешто о некој старини и знамењу, ми не бисмо знали порекло и историјат њеног постанка. За цркве то још и више. Оне су иначе светиње народне по суштини свога задатка, и још кад се ништа не би знало о њима, то би било исто као једна најлепша воћка, која даје плодове а нико не зна ко ју је и кад ту посадио и окалемио. Знајући да ће опис старина и летопис цркава, као и свеколики црквени живот бити од велике важности за историјат духовног и црквеног живота нашег краја, „намислих и ја, испитавши све од почетка, по реду писати“, составити историјат наше нове Цркве у Љубовији, јер историска потреба и правда захтевају да се знаду бар главни неимари и творци наше религиозне и националне културе у нашем крају.

Колико је то важна ствар записати или незаписати, запамтити или незапамтити нешто што не треба да се заборави, да наведемо само један пример: готово нико ништа незна или незнало, када је зидана стара Читлучка Црква, јер та Црква све до 1926. год. није имала свого летописа и нико до те године ништа и није нигде записао ма шта у прилог историјата те наше старе свете Богомоље. У данашњем критичном времену ослабљености и колебливости хришћанске делатности, срамота би била оставити забораву догађаје, који се тако рећи данас збивају. За Цркве и њихове вредности то још и више. А то бар није тешко забележити и сачувати и водити летопис…Година зидања дотичне грађевине; имена неимара, критира и приложника и још што друго…Такав летопис биће понос свештеницима што ће се у њима видети њихово дело и признање њиховим помагачима, црквеним општинама за њихов рад за добро Цркве. А биће и драгоцена грађа онима који пишу историју културну, верску и црквену, јер наша Српска православна Црква је Црква нашег народа. Она је своју судбину везала за српски народ…

Зато се и не може и не сме догодити да се наш православни народ не интересује за своју цркву, за њене тековине и судбину, јер „она је доиста кућа Божја.“ –

13/26. Новембра 1939. г.

А. Козлов
протојереј